Pablo Pikaso

Srednja škola „Nikola Tesla“ Batočina
Kandidat: Jovana Mujković
Mentor: Nikola Grković

Pablo Pikaso

ŽIVOT  GENIJA

 

Jos od svog ranog detinjstva, Pablo Pikaso je pokazivao talenat za umetnost. Pikaso je žudeo za poezijom i kao magnet privlačio pesnike. Moze se reći, bez preterivanja, da je blisko prijateljstvo Pikasa sa pesnicima Žakobom, Apolinerom, Salmonom, Reverdijem imalo uticaja na svaki od glavnih perioda njegovog rada. Rođen je u Španiji, 25. oktobra  1881. godine u oblasti Andaluzije, na jugu Španije. I kako kažu počeo je da crta pre nego sto je progovorio. U to vreme, kada se Pikaso rodio, Španci su svojoj deci davali duga imena, jer su verovali da to donosi srecu. Njegov otac, Hose Ruis, poticao je iz bogate porodice, i on se takođe opredelio za slikarstvo. Imao je izrazito umetničku dušu. Pikaso je, kao dete, pokazivao zanimanje za očev slikarski pribor. Od majke je nasledio neposrednost i društvenost.

Malaga se mora pomenuti, jer je tamo Pikaso proveo prvih 10 godina svog  života. Malaga je bila kolevka njegovog duha, zemlja njegovog detinjstva. Porodica Ruiz Pikaso nikada nije imala lak zivot. Finansijske poteskoće su ih prisilile da se presele u Korunju. Ta dva grada, Malaga i Korunja, nisu samo geografske, već i psihološke krajnosti Španije. Za Pikasa su oni predstavljali faze u životu; Malaga kolevku, a Korunja prolaznu luku. Korunja je imala Školu lepih umetnosti. Tamo je mladi Pikaso sistematične studije crtanja i neverovatno brzo završio (sa trinaest godina!) akademske časove uzimanja otisaka gipsu i crtanja po živom modelu.

Slikao je sve vreme kod kuće, koristeći portrete,  porodice, životinje, za njega su slika i reč bili gotovo identični. 1895. godine Pikaso se upisao kao student slikarstva u Školu lepih umetnosti koja se zvala Lonja, gde je samo razvijao svoju veštinu. Tada se njegova porodica preselila u Kataloniju, u Barselonu. Oktobra  1897, šesnaestogodišnji Pikaso se prvi put odvojio od porodice. Seleći se od mesta do mesta, Pikaso je započeo nasumično putovanje. Godine putovanja  Pabla Pikasa sačinjene su od nekoliko faza. Za razliku od Madrida, vreme provedeno u Orta d’ Ebro – selu, gde je otišao na oporavak – bilo je od takvog značaja za Pikasa da će čak decenijama ponavljati  – Sve što znam, naučio sam u selu,  od Palaresa-.

SLIKARSKI FENOMEN

Neko može, kao Sabartes, da poredi Pikasova dela sa terapijom; dok neko, kao Kanvajler, može smatrati Pikasa romantičnim umetnikom. Takođe, treba napomenuti da je Pikaso gledao na svoju umetnost na neki ravnodušan način, radovao se pomisli da će dela, koja je datirao precizno i pomagao istaživačima da ih katalogiziraju, moći da služe kao materijal za neku buduću nauku. Pikasovo stvaralaštvo je podeljeno na periode, i to: vitraž, plavi, cirkus, ružičasti, klasični, afrički, kubistički… Ovi periodi odgovaraju godinama od 1900. do 1914, kada je Pikaso imao između devetnaest i trideset tri godine, vremenu formiranja i procvatu njegove jedinstvene ličnosti.

Ono sto najviše upada u oči i što je najizraženije u njegovim delima tog vremena nije toliko fenomenalna preciznost i tačnost izvođenja koliko ono što je mladi slikar uneo u zaista dosadni materijal: tertman svetlosti i senke koja transformiše gipsane torzoe, ruke i stopala u žive slike telesnog savršenstva preplavljeni poetskom misterijom.

Atelje, koji je njegov otac iznajmio za njega (kada mu je bilo samo 14 godina) bio je prvi oslonac njegovoj nezavisnosti. Tu je stvorio svoje prvo veliko platno: Prva pričest-kompoziciju enterijera sa figurama, draperijom, i mrtvom prirodom, predivnih svetlosnih efekata – i Nauka i Milosrđe – ogromno platno sa figurama vecim od prirodne velicine. Drugo platno dobilo je javno priznanje na Nacionalnoj izlozbi lepih umetnosti u Madridu.

 

MODERNIZAM BARSELONE

Pikaso, koji još nije imao ni osamnaest godina, dostigao je tačku svog najvećeg buntovništva i odrekao se akademske anemične studije zajedno sa dosadnom prozom realizma i, sasvim prirodno , pridružio se onima koje sebe nazivaju modernistima, koji su, neprilagođeni umetnici i pisci. Mnogo se govorilo o uticaju modernizma Barselone na Pikasova dela. Modernizam Barselone pružio je Pikasu avangardno obrazovanje. Ta vrsta oštrine, jasan stil, koji isključuje suvišno, a opet kroz uzajamno dejstvo par linija i tačaka, uspeva da pruži živi izraz svakom liku ili situaciji, predstavljenim na ironičan način. Tokom 1899. i 1900. godine jedine teme koje je Pikaso smatrao urednim shvatanjima bile su one bile su one koje su održavale krajnju istinu: prolaznost ljudskog života  i neizbežnu smrt. Slika je pripadala Pikasu samo onoliko koliko je on sam pripadao tom periodu. Pikasovi učitelji bili su stariji slikari koji su mu pomogli da široki spektar lokalnih tema.

Zagljaj – apsolutni vrhuanc pariskog perioda iz 1900. godine i nesumnjivo jedan od remek dela Pikasa. Jakov Tugendhold video je u zagrljenom paru „vojnika i ženu“ , dok ih je Foeb Pul opisao kao „radnika i prostitutku“.

Zaista,  Zagrljaj nije meditacija nad običajima niže klase, već govori o osećanjima tako lirskim i dubokim da su krajnje dirljivi. Pikasov sirov i nadahnut potez sa prezirom odbacuje višak nepotrebnih detalja, ostavljajući na ravnoj površini polen ili arome samog života.

Iste jeseni 1900. godine, umetnik je slikao još tri verzije ovog motiva. Tokom maja i prve polovine juna 1901. godine Pikaso je naporno radio. Nije slikao samo zvezde varijetea i polusvet prostitutki, već i urbane scene: prodavačice cveća, šetnje parova iz više klase, gužve na trkama… Pikaso je koristio čiste boje samo da bi zadovoljio svoju urođenu težnju ka tome da svaki put ide onoliko daleko koliko mu njegova priroda dopušta. Izložio je preko 65. slika i crteža na Volarovoj izložbi. Iako je Pikaso neprestano insistirao na unutrašnjoj, subjektivnoj prirodi plavog perioda, njegova geneza, posebno monohromatsko plava bili su mnogo godina tumačeni kao puki rezultat različitih estetskih uticaja. Karl Gustav Jung, otac analitičke psihologije, tumačio je Pikasov plavi period kao silazak u pakao.

Pikaso se, 1901. godine, preselio u jednu parisku ulicu, poznatu po brojnim crkvama. Plavu je koristio više od bilo koje druge boje.  Juna  1901. godine, Pikasove slike najvile su početak plave faze, izložene su u jednoj pariskoj radnji. Pesnik i likovni kritičar Maks Žakob bio je zadivljen izloženim slikama. Njih dvojica su se sprijateljili, potom počeli zajedno da stanuju, bili su izuzetno siromašni.

Pikaso se nije zadržavao na jednom mestu. U Barselonu se vratio 1902, a potom, 1903, ponovo otišao u Pariz i ponovo se vratio u Barselonu 1904. godine. Ne može da se kaže da mu je život bio lak.

Ono što je ovde začuđujuće i jedinstveno je što je Pikaso obuzet ovim gledištem, u godinama između dvadestete i dvadeset treće izrazio to kroz čisto poetsku metaforu – plavetnilo. Plavo je hladno, to je boja tuge, bola, nesreće; ali, plava je takođe i naspiritualnija među bojama. Plava je omiljena boja pesnika. Godine 1904. Plavi period dostiže svoj vrhunac.

U aprilu, iste godine otišao je u Pariz – zauvek . Pikasov život uskoro je uplovio u porodične vode, kada je sreo i zbližio se sa perlepom Fernandom Olivije. Dom, porodica, društveni krug – njegova veza sa životom postala je čvršća i pozitivnija.

Od 1905. Godine će se oslanjati na Bodlera. Slika iz Ermitaža, Dečak sa psom izgleda kao direktan odgovor na jednu Bodlerovu pesmu u prozi, Les Bouns Chines.

 

 

CIRKUSKI/RUŽIČASTI PERIOD

Ovo raspoloženje mirne sentimentalne melanholije bilo je lajt motiv Pikasovih dela nastalih krajem 1904. godine. I tokom prve polovine 1905. godine takozvanog cirkuskog ili ružičastog perioda. Sva dela tog perioda povezana su, manje ili više, sa ogromnom kompozicijom o životu putujućeg cirkusa koju je umetnik zamislio krajem 1904. godine. Na slici za celokupnu kompoziciju Porodica cirkuskih artista prikazuje pet porodica sa psom, koji se spremaju da nastave svoje putovanje.

Pripadnost umetničkoj sferi naglašena je njihovom cirkuskom odećom, dok izdignutost iznad ispraznosti života alegorično naglašena divljom trkom konja u pozadini.

Njegov put u Španiju bio je veoma značajan; vreme koje je proveo u Gosolu, bilo je dvostruko značajno. Gosol je za Pikasa bio, verovatno, drugi Orta d` Ebro. Za Pikasa Gosol je bio svet izvorne kreativnosti. U leto, 1905. godine naga ženska figura za Pikasa imala je veliki značaj, sa tačke gledišta umetnikovog unutrašnjeg sveta. Preciznije, u zimu i proleće, 1907. godine je razvio kompoziciju koja će postati poznata pod nazivom Gospođice iz Avinjona.

Iznenada napustivši Gosol zbog izbijanja tifusa, Pikaso se vratio u Pariz obrijane glave. Možda ga je to navelo da prikaže sebe na čuvenom Autoportretu sa paletom, u jesen 1906. godine. Zatvoren u svom ateljeu, radeći tokom noći, kao što je navikao, Pikaso se tvrdoglavo koncetrisao ponovo na učenje, menajjući svoj ukus. Postoji razlog zašto su svi radovi iz 1907. godine najjednostavniji školski karakter.

 

 

STVARANJE NOVIH UMETNIČKIH FORMI

Nastanak kubizma je plod zajedničkih napora Pikasa i Braka. U kubističkim umetničkim delima, predmeti su izlomljeni, rastavljeni i ponovo sastavljeni u apstraktnoj formi – umesto prikazivanja predmeta iz jedne tačke posmatranja, umetnik opisuje predmet iz mnogobrojnih uglova. Pozadina i površine predmeta međusobno se prepliću, stvarajući površinski dvosmislen prostor , što je jedna od najizraženijih karakteristika kubizma. Kubistički pokret je delovao između 1908. i 1915. godine.

Kubizam, naravno, od samog početka nije bio opšteprihvaćen. Međutim, kada su galerije, najzad, počele izlagati Pikasove slike, kubistički pokret je dobio čvrsto uporište i proširio se po celom svetu. Pikaso je tvrdio da ga nadahnjuju njegovi prijatelji i poznanici.

Pikaso je imao dvadeset sedam godina kad mu je kubizam promenio život. Malo po malo, Pikaso je postajao slavan.

ŽIVOT SA EVOM I RAT

1912. godine Pikaso upoznaje Marsel Ember i zaljubljuje se u nju. Preselio se u vilu na severu Avinjona, zajedno sa Marsel, koju je prozvao Eva. Pošto je upoznao Evu, Pikasa je obuzeo nalet stvaralačke energije za nova dela. Mnoge slike posvetio je toj ženi.

1914. godine u Evropi se rasplamsao Prvi svetski rat. Sledeće godine Brak je regrutovan u francusku vojsku i, malo po malo, u rat su otišli mnogi Pikasovi prijatelji.  U tom razdoblju, Pikaso je pretrpeo užasan lični gubitak – u zimu 1915. godine, Eva je umrla od tuberkuloze. Pikaso je bio očajan zbog njene smrti.

Preživljavao je težak period nakon gubitka Eve i nekoliko poginulih prijatelja u ratu, ali je, vremenom, njegova potištenost jenjavala. U Rimu je bio zadivljen lepotom klasične rimske umetnosti i graciožnošću balerina koje je tamo upoznao.

BRAK SA OLGOM

Pikaso se zaljubio u rusku balerinu Olgu Hoklovu. Nije bila slavna balerina, ali je bila privlačna. Krajem 1917. godine zajedno su se preselili u Pariz. Već naredne godine, venčali su se. Pikasu se zivot promenio kad se oženio Olgom.

Promenio  je način života, zbog čega su se njegovi stari prijatlji postepeno otuđili. Pikaso i Olga su, 21. februara 1921, dobili sina Paola. Nacrtao je mnoge skice na kojima prikazuje suprugu dok doji dete ili svira klavir.

Olga je bila naviknuta na buržoaski način života koji je nastojala da nemetne svom mužu, zbog čega su mnogi optužili Pikasa da je napustio kubizam. Ipak, nije mogao da se prilagodi buržoaskom načinu života svoje žene. Strast prema Olgi postepeno je počela da bledi.

 

NADREALIZAM

Pikaso je bio sve nezadovoljniji buržoaskom uglađenošću svoje žene i njenom nesposobnošću da na njgov rad gleda drugačije osim kao na izvor prihoda. Postepeno su se udaljili jedno od drugog i Pikaso se osećao preopterećeno. Takvo stanje inspirisalo je stvaranje dela  Ples, slike koju je dovršio juna 1925. godine, kad mu je bilo četrdeset tri godine. Slika je šokirala svet umetnosti. Delo je naslikano jarkim bojama, a tri ljudske figure odaju utisak da „napadaju“ posmatrača. Mogli bismo reći da je na delo, isto tako, uticao i nadrealistički pokret, koji je prodro u svet umetnosti 1924.

 

 IZUZETNA UMETNIČKA POJAVA

 

U daljem razvoju Pikasovo delo se ne može sistematizovati. Dela koja idu u krajnju apstrakciju nastaju paralelno sa delima u čistom klasičnom stilu (Arleken). Jedna serija kubističkih mrtvih priroda, bogatih u boji, koju mnogi smatraju za vrhunac Pikasove umetnosti po zrelosti koncepcije, majstorstvu i rezolutnosti izrade, smenjuje se kompozicijama gde se neke ovoidne forme ocrtavaju na plavoj podlozi. Jedna nepristupačna, hermetična umetnost, ekspresionizam koji traži izraz u monstruoznosti oblika koji podsećaju na ljudske forme, pa iznenada klasične ilustracije Ovidijevih Metamorfoza, zatim Tauromahije, Guernika, Snovi i Laži generala Franka – kompozicije i gravire izazvane dogadjajima za vreme rata u Španiji 1936. godine kada ga je republikanska vlada postavila za direktora Prada; pa serija Glava s duplim licem iz 1938. godine.

Vreme rata 1940/45. godine Pikaso je proveo u Roajonu, a potom u Parizu. Okupacione vlasti nisu ga uznemiravale. Posle oslobođenja pristupio je komunističkoj partiji i prvi put je uzeo učešća na jednoj opštoj umetničkoj manifestaciji – na izložbi Salon d*automne 1945. godine. Do tada Pikaso nikada nije učestvovao na nekoj zajedničkoj izložbi. Posle rata bavi se poglavito keramikom i litografijom. Poslednji podvizi su mu Golubica, kojom je pozdravio Štokholmski apel za mir (1950), ustvari, razrada jedne ilustracije iz serije za Bifonovu Histoire naturelle, serije portreta jedne mlade devojke očešljane po modi „konjski rep„ i serija kompozicija inspirisanih Alžirskim ženama od Delacroa, Doručkom u polju od Manea i Meninama od Velaskeza. Od skulptorskih radova (skulpturom se takođe bavio) najznačajnija mu je stvar Čovek s jagnjetom, delo simboličnog značaja iz vremena okupacije izliveno u bronzi 1945.

Pikaso predstavlja izuzetnu umetničku pojavu. Njegova ličnost dominira u umetničkom stvaranju sveta u prvoj polovini našeg veka. On je primer bogato obdarenog umetnika, zaokupljenog stvaranjem, uvek novog i drugog, ali koji ne pokazuje veru u jedan oblik stvaranja na kome bi se mogao trajno zadržati.

GERNIKA

Najčuvenija od svih protesnih slika 20. veka je Pikasova Gernika (1937). Ovo veliko platno, dugačko skoro 8 metara, bilo je njegova reakcija na jedan od najvećih užasa Španskog građanskog rata. Španski fašisti, predvođeni generalom Frankom, vodili su rat protiv Republikanske vlade. Godine 1937. Franko je pozvao svoje fašističke istomišljenike iz Nemačke da iz vazduha napadnu grad Gerniku, u Baskiji, na severu Španije. Na dan 26. aprila Nemci su izveli prvi vazdušni napad na civile u istoriji, i bombardovali su grad na pazarni dan. Upotrebili su nove vrste aviona i bombi i ubili skoro 2000 ljudi. Ovaj dogadjaj je naišao na osudu u celom svetu. Iste godine, Republikanci su zatražili od Pikasa, koji je uvek bio u Parizu, da naslika mural za španski paviljon na Svetskoj izložbi u Parizu. Za temu je izabrao bombardovanje Gernike i, podstaknut besom zbog tog nehumanog razaranja, završio je ovo delo za samo tri nedelje. Pikasova Gernika liči na vizuelni krik gneva. Naslikana tamnim tonovima – uglavnom crnom i belom bojom – ona prikazuje žrtve napada sa jasnim simbolizmom: žena koja drži mrtvo dete, konj koji skapava, raskomadano telo vojnika.

Priča se da je za vreme Drugog svetskog rata jedan nemački oficir u Parizu posetio Pikasa u njegovom ateljeu. Kada je video fotografiju Gernike, oficir je upitao: ‚‚Da li je to vaše delo?‚‚ Pikaso je na to odgovorio: „Ne, vaše je.„

SMRT

Pablo Pikaso umro je osmog aprila 1973. godine u Francuskoj, tokom porodične večere. Njegove poslednje reči bile su: ”Pijte za mene, pijte za moje zdravlje, znate da ja ne mogu više da pijem.”

GLEDANJA KRITIČARA NA PIKASOVU UMETNOST

Kritičar, Percov, se okrenuo Pikasu. Umetnost koja služi duhu, umetnost koja ima sadržaj, to je filozofsko ostvarenje sveta, estetski odgovor na metafizička pitanja – to su opsta gledišta Percova na Pikasa. Stojeći pred Pikasovim slikama, osećali su se kao da stoje na ivici provalije, kao da se suočavaju sa crnim ikonama koje zrače crno blaženstvo, gotovo fizički opipljivo u toj prostoriji. Ovde moramo primetiti da su takvo vidjenje onog što čini istinsku umetnost, i same verbalne i misaone sheme takvog vidjenja, bile tipične za ruske simbolističke pesnike poslednje decenije 19. veka.

Čak i profesionalni kritičar Tugendhold, kada analizira Pikasovu stvaralačku ličnost deluje manje zaokupljen estetskim zakonima i problemima nego mističnom; demonskom suštinom skrivenom u umetnikovom nacionalnom karakteru. Videvši ga i opisavši ga u svojim člancima, Pikaso za ruske kritičare postaje neka vrsta nad-slikara: za Čulkova, genije koji izražava pesimistički demonizam; za Berđajeva, genije koji izražava truljenje, cepanje, atomizaciju fizičkog, telesnog, stvarnog sveta; za Tugendholda, neustrašivi Don Kihot, vitez apsolutnog, privrženik matematike, osuđen na večnu uzaludnost svog traganja, ali istovremeno vođa savremene dekadenacije.

ZAKLJUČAK

       Pablo Pikaso je rođen 25. oktobra  1881. godine, Malagi. Njegov otac bio je Hose Ruis. Još kao dete Pikaso je pokazivao interesovanje za slikarstvo. Malaga je bila kolevka njegovog duha. Ubrzo, sa porodicom odlazi u Korunju, gde se upisao u Školu lepih umetnosti. Kao sedamnaestogodišnjak prvi put se odvaja od porodice. Pikasovo stvaralaštvo podeljeno je na periode: vitraž, plavi, cirkus, ružičasti, klasični, afrički, kubistički… Ova razdoblja pripadaju period od 1900. do 1914. godine.

Modernizam Barselone izvršio je veliki uticaj na Pikasovo stvaralaštvo. Jedna od slika iz ovog perioda je Zagrljaj iz 1900. Od 1901. godine počinje njegova plava faza. 1904. godine plavi period dostiže vrhunac. U aprilu, iste godine zauvek odlazi u Pariz.

1905. godine najavljuje početak takozvanog cirkuskog ili ružičastog perioda. Sva dela ovog perioda povezana su, manje ili više, sa ogromnom kompozicijom o životu putujućeg cirkusa koju je umetnik zamislio krajem 1904. godine.

1907. godine razvio je kompoziciju koja će postati poznata pod nazivom Gospođice iz Avinjona. Zajedno sa Brakom stvara pravac kubizam, koji je delovao između 1908. i 1915. godine. 1917. godine ženi se ruskom balerinom Olgom Hoklovom, sa kojom je imao sina.

1937. godine nastaje njegova najpoznatija I najznačajnija slika – Gernika. Platno je dugačko skoro osam metara I ovo delo je završio za samo tri nedelje. To je ustvari njegova reakcija na jedan od najvećih užasa Španskog građanskog rata. Gernika liči na vizuelni krik gneva.

Umro je 1973. godine, u Parizu.

LITERATURA:

1. Mala enciklopedija, treće izdanje, Prosveta, Beograd, 1978. godine

2. Pablo Ruiz, Pikaso, IPS Media, Beograd, 2008. godine

3. Pikaso i njegovo vreme, Knjiga – komerc, Beograd, 2005. godine

4. Vojinović Goran, Slikarstvo kubizma, Politikin zabavnik, godina LXVII, (67), broj 2807, strane 23-25.

Elektronski izvor:

www.znanje.org (01.04.2010)