Van Gog

Srednja škola „Nikola Tesla“ Batočina
Kandidat: Emilija Lepojević
Mentor: Nikola Grković

Van Gog

Biografija

 

Sveštenikov sin koji je sanjao da postane trgovac umetničkim delima

 

Vinsent Van Gog je rođen 30. marta 1853. godine, u Zundertu, malom mestu na jugu Holandije. Njegov otac, Teodorus, bio je protestantski sveštenik crkve u Zundertu, koja i danas postoji. Vinsent je bio drugo dete u kući; sin prvenac, kome je ime Vinsent bilo namenjeno, došao je na svet kao mrtvorođenče. Vinsentova majka, Ana, tri godine starija od Teodorusa, bila je zabrinuta da više neće moći da ima dece.Ispostavilo se da nije imala razloga za brigu. Njen drugi sin, Vinsent, rođen je godinu dana kasnije, a za njim su došli Ana, Teodorus (Teo), Elizabet i Vilemina.

U ovoj mirnoj porodici mrtvo dete se retko pominjalo, ipak, kad god bi otišao u crkvu, Vinsent bi se i protiv volje zagledao u grob, koji je nosio njegovo ime.

U radnoj sobi njegovog oca nalazila se slika pod nazivom „Pogrebna povorka na žitnom polju“, holandskog slikara Van del Martena. Među ljudima u povorci nekoliko njih nosi kose u rukama, tako da liče na figure smrti. I kada je odrastao, Vinsent je imao noćne more vezane za ovu sliku. Odrastajući u ovakvom okruženju, bio je vrlo svestan smrti, što će baciti senku na celu njegovu mladost.

Zundert je bio većinom katolički grad, pa su Vinsenta, kada je imao jedanaest godina, poslali u protestantski internat koji je vodio jedan prijatelj njegovg oca. Tamo je izvanredno savladao engleski i francuski, a kada je imao trinaest godina prešao je u državnu srednju školu. Ocene su mu bile veoam visoke, ali napušta školu  na polovini druge godine i vraća se kući. Njegova porodica imala je finansijskih problema, ali se takođe veruje da je Vinsent imao psiholoških problema.

Sedamnaestogodišnji Vinsent je 1870. godine dobio zaposlenje u umetničkoj galeriji (trgovini) „Gupil“, u Hagu. Zaposlio ga je očev brat, Vinsent Vilijem Gog, vrlo uspešan trgovac umetničkim delima na visokom položaju u trgovini „Gupil“. Nekoliko godina Vinsent je sa velikim uspehom obavljao svoj posao u Gupilu. Radeći taj posao počeo je da ceni umetnost na nov način, pa je čak i sam kupio nekoliko izloženih slika. U to vreme, u Parizu, svetskom umetničkom centru, situacija je bila teška zbog francusko-pruskog rata, osnivanja Treće republike, ustanovljenja komuna itd. Nasuprot tome, Holandija je bila mirna zemlja, gde je Vinsent, još uvek tinejdžer, mogao da do u tančina obogaćuje svoje znanje o umetnosti.

1873. godine dobio je unapređenje i premeštaj u londonsku podružnicu firme, kao nagradu za uložen trud.

U maju 1873. godineVinsent je krenuo u London, što će biti njegovo prvo iskustvo života van domovine. Eženi Loaje, bila je ćerka čoveka u čijoj je kući Vinsent stanovao. Budući da je on u nju zaljubljen, mislio je da je prirodno da mu ona uzvrati osećanja, tako da nije ni pomislio da ispita kakva su njena osećanja prema njemu. Iznenada je zaprosio, u februaru 1874. godine. Ona je već bila verena sa jednim prethodnim stanarom i bez obzira na Vinsentova insistiranja, njena osećanja se nisu promenila. Posle više neuspešnih pokušaja da je zaprosi, Vinsent je bio slomljen čovek, i emotivno i fizički, igubio je apetit i jako oslabio, a takođe i želju da radi u trgovini umetničkim delima.

Niz nevolja i novi san

Sledeće leto, Vinsent je proveo sa roditeljima, ali nikako nije mogao da se otrese turobnih osećanja. Konačno se vratio u London sa svojom sestrom Anom, ali više nije mogao da podnese da živi kod Loajeovih. Ana se zaposlila i ostavila brata samog, tako da je Vinsenta preplavio osećaj usamljenosti u ogromnom gradu Londonu. Privukla ga je Biblija i počeo je da se pita o ispravnosti prodavanja slika buržoaziji.

Otišao je u Pariz, gde je radio do aprila 1876., kada napušta Gupil, očigledno podstaknut snažnim verskim porivom. Usredsredio se, potom, na poziv učitelja. Kada je prošao plaćeni period, počeo je da radi u internatu u Ramsgejtu, u Engleskoj.

Škola mu je obezbeđivala smeštaj i hranu, ali nije dobijao platu. Štaviše, trebalo je da prikuplja školarinu od siromašnih porodica, čija su deca išla u ovu školu.

Upoznao je sveštenika Slejda Džonsa, kome je poverio svoje nezadovoljstvo svojim novim poslom. Tada ga je sveštenik pozvao da radi u njegovoj školi. Vinsentove dužnosti sada sa uključivale i držanje propovedi, ali je bio plaćen. Bio je vrlo zadovoljan svojim poslom, iako se njegova porodica brinula zbog žara koji je ispoljavao. Njegov otac, Teodorus, nagovorio ga je da napusti posao i zaposlio ga je u jednoj knjižari, u Dordrehtu. Tri meseca kasnije, napustio je i ovaj posao i objavio da želi da postane sveštenik. Njegovi roditelji nisu imali drugog izbora, sem da mu dopuste da se sprema za državne ispite koje je morao da položi kako bi mogao da radi kao sveštenik.

Nije uspeo da savlada starogrčki i latinski, dva predmeta koja su bila obavezna. Kako se ispit približavao, shvatio je da nema nikakve šanse da položi. Njegov otac bio je vrlo razočaran i poslao ga je u školu Briselu, u Belgiji, koju je vodila jedna grupa misionara. Vinsent je naimenovan za misionarskog pomoćnika u oblasti Borinaž, gde će kao sveštenik svetovnjak živeti sa rudarima i njihovim porodicama, obilazeći bolesne i podučavajući decu rudara čitanju i pisanju. Zaprepašćeni novim načinom života koji je izabrao, mnogi su počeli da ga doživljavaju kao skitnicu i ubrzo je otpušten iz grupe. Kada ga je grupa misionara oterala, sveska sa crtežima rudara postala je Vinsentova jedina uteha.

U januaru 1880. godine, odlučio je da se upozna sa Žilom Bretonom, jednim od svojih omiljenih umetnika. Njegovo putovanje u sred zime bilo je vrlo opasno. Uhvaćen u snežnu oluju, Vinsent se vratio kući ne susrevši se sa Bretonom. Nakon nekoliko dana unutrašnjeg preispitivanja, konačno je znao šta je njegov životni poziv. Postaće umetnik.

 

Ljubavna patnja

Vinsentovom ocu, kao i bratu Teu, sa kojim je bio u stalnoj vezi, nisu se dopali planovi da postane umetnik. Teo je znao da je svakom uspešnom umetniku potreban mentor. Osim toga, jedino umetničko obrazovanje koje je Vinsent imao bilo je ono iz srednje škole, gde nije mogao da savlada ni teoriju perspektive. Pošto nije uspeo da pronađe mentora, Vinsent se vraća u porodičnu kuću, u aprilu 1881.godine.

U to vreme, Teodorus je bio premešten u crkvu u Etenu. U Etenu se Vinsent zaljubio u svoju rođaku, Kee Vos, mladu udovicu sa četvorogodišnjim detetom. Izjavio joj je ljubav, ali ga je ona odlučno odbila. Njegova upornost bila je uzaludna. Otac ga je izbacio iz porodičnog doma o Božiću-po svemu sudeći zato što je odbio da na praznik ide u crkvu. Njegova pobuna protiv oca označila je i odvajanje od crkve.

U decembru 1881. godine, pribežište je pronašao kod Antona Movea, supruga Vinsentove rođake, u Hagu.

Move je pristao da podučava Vinsenta kako da postane bolji slikar. Međutim, brzo su se razišli i Vinsent ponovo počinje da živi sam. Prestao je da slika, lunjao je od kafea do kafea. Jedne večeri upoznao je Sien, švalju, spremačicu i povremeno prostitutku. Vinsent se uselio kod nje i konačno je pronašao nekoga ko će mu pozirati, ali i „posrnulu ženu“, koju će moći da spasi. Ipak, od života sa prostitutkom dobio je gonoreju i otuđio se od bliskih ljudi.

Nakon što je Move odustao od njega kao slikara, Vinsent je izmislio novu tehniku tako što je prosipao boju direktno iz tube na platno.

Decembra 1883. godine, Vinsent se vratio kod roditelja  u Nojnen. Često je dolazilo do sukoba. Prebacivali su mu što ne prodaje svoje radove i što živi o Teovom trošku. Uskoro će doživeti novi emocionalni potres. Zaljubio se u komšinicu Margo Begeman, a potom je i zaprosio. Begemanovi su se protivili njihovoj vezi. Margo je bila duševno nestabilna i tog leta je pokušala da se ubije. Nakon ovog događaja, miran život u kući Van Gogovih je okončan. U martu 1885. godine Teodorus je iznenada umro. Vinsent je iz svog života odagnao sve osim svoje porodice i pomamno je slikao. Tokom ovog perioda naslikao je jedno od svojih najpoznatijih dela „Ljudi koji jedu krompir“ na kom je prisutna sumorna tematika, kojoj se redovno vraćao. Van Gogovo slikarstvo bilo je daleko od Mileovog blistavog portretisanja seoskog života, a bliže stilu koji su negovali naturalisti. Odisalo je grubošću, surovošću, ali i saosećajnošću i beskonačnom tugom.

Prethodnog leta zatrudnela je jedna od žena koje su mu pozirale, pa se postavilo pitanje Vinsentovog odnosa sa njom. Šest meseci kasnije odlučio je da se preseli u Antverpen, kao vuk gonjen iz šume i da se nikada više ne vrati u domovinu.

Cveće Monmartra

1886. godine, Vinsent je primljen na studije na Kraljevskom umetničkom institutu i počeo je da studira sa drugim mladim slikarima. Vinsent je očekivao da će naučiti tehnike slikanja uljanim bojamana platnu, ali u školi mladim umetnicima nisu dopuštali čak ni da uzmu četkicu. Takođe je bio razočaran što su profesori predavali samo o klasičnim tehnikama slikanja, pa je ubrzo napustio školu i otišao u Pariz da živi sa svojim bratom Teom. Verovao je da će mu liberalno okruženje francuske prestonice omogućiti odličnu sredinu za rad i da će upoznati trgovce umetničkim delima i druge umetnike. Teo je pokušavao da ga ubedi da ostane u Antverpenu, jer se plašio da će brat poremetiti njegov život u Parizu.

Vinsent je počeo da živi sa Teom u njegovom stanu na Monmartru i ubrzo je počeo da potpada pod uticaj impresionista. Klasicistička umetnička škola u Antverpenu sigurno ne bi odobrila upotrebu jakih kontrastnih boja koje pojačavaju svetlost, kao ni impresionostičku tehniku prosipanja boje na platno. Na njega su snažno uticali i japanski drvorezi, koji su bili vrlo popularni u Parizu.

Privikavajući se na novi život u Parizu, polako je počeo da stiče nove prijatelje i poznanstva. Među impresionistima, zbližio se sa Kamilom Pisaroom, Žoržom Seraom i Polom Sinjakom. U školi Fernana Kormona upoznao se sa nekonvencionalnim slikarima kao što su Tuluz-Lotrek, Emil Bernar i mnogim drugim umetnicima vrele krvi. Zajedno sa ovom grupom umetnika koje su nazivali „slikari iz male ulice“, Van Gog je počeo da slika u ateljeima i uveče na ulicama. Živeo je bogatim životom, a slike iz ovog perioda pune su svetlih boja.

Van Gogov umetnički stil brzo se razvijao tokom ovih godina u Parizu, ali su njegova dela ipak bila na maloj ceni, i nikada nije uspeo ni jedno da proda. Bio je redovan gost restorana „Tanblan“, a njegovi prijatelji počeli su da preispituju njegov odnos sa vlasnicom restorana, starijom ženom, koja se zvala Agostina Segatori. Ona je odlučila da Vinsentu daje besplatnu večeru u zamenu za neke njegove radove. Sigurno je shvatala da njegovi radovi nemaju nikakvu tržišnu vrednost, ali je ponudu prihvatila verovatno iz sažaljenja prema mladom umetniku.

Njihova veza trajala je nekoliko meseci, a naglo se okončala u julu 1887. godine. U pismu Teu, koji je provodio odmor u Holandiji, Vinsent napominje da je Agostina imala abortus. Nije poznato da li je to bilo Vinsentovo dete, ali ga je taj događaj veoma uznemirio. U to vreme izgubio je svaku iluziju vezanu za umetnike s kojima se družio u Parizu.

Počeo je da idalizuje Pola Gogena, koji je bio poznat po svom egocentrizmu i aroganciji. Ipak, Vinsent je verovao da Gogen ima pravo da bude ponosan na dela koja je stvorio i počeo je s njim svakodnevno druženje. Gogen nije nameravao da se dugo zadržava u Parizu, pa je u februaru sledeće godine otišao u Pont-Aven, u Bretaniji. Vinsent je takođe želeo da ode negde; bio je umoran od Pariza.

Pariz je bio otelotvorenje dveju stvari pogubnih za njegovo zdravlje- alkohola i žena.

Lotrek mu je predložio da neko vreme provede u Provansi, gde je on odrastao. Uveren Lotrekovim opisima tog kraja, Vinsent je spakovao stvari i krenuo na jug. Na jugu Francuske pronaćiće svetlost i jasnoću, koje su mu bila tako potrebne. Teo je bio srećan kada je čuo za bratovljeve planove da se odseli. Umorio se od zajedničkog života sa bratom tokom prethodne dve godine. U pismu sestri, Teo je napisao: „S jedne strane, on je ljubazan, talentovan i prefinjen. S druge strane je zloban i sebičan.“ Teu se činilo da se Vinsent tokom prethodnih meseci postepeno preobražavao u to drugo biće.

Čežnja za Japanom i san koji se ruši

Lotrek je govorio da je Provansa stalno okupana suncem, ali kada je Vinsent tamo stigao, u februaru 1888. godine, jedino što je mogao da vidi bio je sneg. Ipak je bio zadovoljan jer ga je pejzaž podsećao na japanske drvoreze. U jednom svom pismu, Vinsent kaže da je očekivao da bolje razume okruženje u kojem su radili japanski umetnici i da jarko sunce južne Francuske treba da mu pruži savršenu priliku za to.

Počeo je ozbiljno da slika čim je stigao. Sledećeg meseca kada su procvetali voćnjaci, počeo je da slika sve brže. Slikao je stabla krušaka, zvezdano nebo, smaragdne reke, jarko sunce i sve ostalo što se moglo naći u Arlu. Iako su sunčeva svetlost i jarke boje ispunile njegova očekivanja, nije bio spreman za visoke troškove života. Da bi uštedeo novac, sam je pravio četkice od trske. Usled toga, tragovi četkice izgubili su jasne ivice i mogao je da slika još brže.

U maju je iznajmio veliku kuću sa četiri spavaće sobe (čuvena „Žuta kuća“) i pozvao je prijatelje da ga posete, govoreći: „Arl je kao Japan“. Jedina osoba koja se zainteresovala za njegov poziv bio je Gogen, koji je imao finansijskih teškoća. Gogen je ponudio da Teu, na ime stanarine, šalje jednu sliku mesečno dok bude stanovao sa Vinsentom.

Gogen je konačno stigao u Arl 23. oktobra. Vinsent je bio van sebe od uzbuđenja što će mu se konačno ostvariti san da stanuje sa drugim umetnikom. Ako sve prođe u redu sa Gogenom, pozvaće i druge umetnike i pretvoriti Arl u prestonicu umetnosti. Gogen je verovao da je Vinsentov plan apsurdan, posebno zbog toga što nikada nije previše cenio njegov rad. Ipak, osećao je da mu nešto duguje, posebno zato što je Teo kupovao njegove radove, a Vinsent mu je u Arlu ponudio mesto za život.

U početku je sve teklo glatko. Gogen je stigao sa oreolom autoriteta, a pošto ga je veoma poštovao, Vinsent je uspevao da podnese mnogobrojne uvrede koje mu je ovaj upućivao. Gogen je takođe pokušavao da bude dobar učitelj, ali ipak, nakon mesec dana, uslovi su se promenili. Kiša je lila cele zime, njih dvojica su bili zaglavljeni u kući i više nisu mogli da prikrivaju nezadovoljstvo uslovima svog stanovanja. Ponekad bi se Gogen probudio usred noći i zaticao Vinsenta kako bulji u njega. Postajalo je jasno da Vinsent duševno postaje sve nestabilniji. Gogen je želeo da se brzo izvuče iz ovog dogovora, ali je oklevao jer je znao koliko će to razočarati Vinsenta. Tada se desio poznati incident.

U noći, 22. decembra, dok se Gogen šetao, Vinsent je uzeo britvu i prikrao mu se od pozadi. Začuvši korake, Gogen se okrenuo i pogledao Vinsenta u oči. Nekoliko trenutaka su zurili jedan u drugog. Onda je Vinsent spustio glavu, okrenuo se i otišao. Gogen je odlučio da tu noć provede u hotel. Vrativši se sutradan, zatekao je ispred kuće okupljene ljude. Vinsent je ležao u sobi u lokvi krvi jer je prethodne noći sebi odsekao uho. Uprkos velikom gubitku krvi, život mu nije bio ugrožen, ali ipak je odveden u bolnicu. Gogen je napustio Arla zauvek. Vinsent je sada živeo sam, a njegov san da u južnoj Francuskoj okupi umetnike je propao.

Javni progon

Vinsent se brzo oporavio u bolnici i 7. januara bilo mu je dozvoljeno da ode kući.

Međutim, 7. februara se vraća u bolnicu jer je odbijao da jede, tvrdeći da mu je hrana zatrovana – počinje da pati od halucinacija i priviđenja. U bolnici su pacijenti potpisali peticiju sa zahtevom da Vinsent bude zaključan u svojoj sobi, jer su čuli za njegove duševne probleme  i uplašili su se da ih ne povredi. Osuđen na svoju bolesničku sobu, Vinsent je pobesneo i uplašio se da će mu se vratiti halucinacije. Bes je razbuktao njegovu bolest i sada je, u očajanju, izgubio samopouzdanje i veru u mogućnost svog života među ljudima. Ubrzo je prebačen u psihijatrijski institut, u Sen-Remi. Sam je želeo da bude premešten u okruženje gde će moći napolju da slika.

Slikanje je za njega predstavljalo najefikasniji lek i davalo mu je snage kada bi zapao u očajanje što mu se bolest pogoršava.

Početkom sledeće godine, Teo je izložio neke Vinsentove slike u galeriji, u Briselu i skoro svi kritičari, sem jednog, dali su loše kritike. Alber Orije u članku, u jednom magazinu, pohvalio je njegov rad. Tvrdio je da je Vinsent avangardni umetnik, sa čim se ovaj nije slagao. On je sebe doživljavao konvencionalnim umetnikom, koji oživljava Mileov stil. Ipak, Teo je bio prilično zadovoljan ovom kritikom.

Sećanje na Milea navelo je Vinsenta da ode na sever Francuske, jer je Mile tamo naslikao većinu svojih dela.

Pucanj se čuo preko polja

U maju 1890. godine, Teo je Vinsentu našao novo mesto za stanovanje. Gard Over-sir-Oaz nalazio se na samo sat vremena putovanja vozom od Pariza. Tamo je živeo Pol Gaše, lekar, koji je podržavao impresionistički pokret. Njegova specijalnost bili su psiholški poremećaji. Uzbuđen zbog izlaska iz Sen-Remija, 16. maja, Vinsent nije pokazivao znakove duševne bolesti. Načelnik bolnice je čak napisao „izlečen“ u njegovom medicinskom kartonu.

Dok je Vinsent bio u bolnici, Teo se oženio i postao otac. Po izlasku iz bolnice, Vinsent ga je posetio i prvi put se sreo sa njegovom ženom. Neko vreme je proveo u Parizu kod Tea, a potom se vratio u Over kod doktora Gašea.

Vinsent se trudio da živi normalnim životom u novoj sredini i odmah je nastavio da slika, neverovatnom brzinom- jednu sliku na dan! Njegovi radovi nastali u Overu bili su mnogo jasniji i jednostavniji nego raniji; nije bilo mnogo kontrasta u bojama koje je koristio, jer se uglavnom služio nijansama zelene i plave. Takođe je počeo da slika panorame na ogromnim platnima. 8. maja, Teo mu je došao u posetu i zaključio da je ova promena sredine povoljno uticala na njegovog brata.

S druge strane, Teo je imao mnogo problema. Njegov sin, Vinsent (koji je dobio ime po stricu), tek se oporavio od bolesti, a Teo se već žalio i na finansijske probleme.

5. jula, Teo je pozvao Vinsenta da dođe u Pariz. Teova porodica se pokazala kao loš domaćin jer je Teo stalno pričao o tome kako je usamljen i utišavao raspoložene goste, što je strašno nerviralo Vinsenta, pa je rano otišao. Kasnije je napisao pismo Teu, pitajući se da li je negde pogrešio.

Tokom dana je Vinsent slikao, a uveče se vraćao kući. Porodica Ravu, vlasnici kafea u kom je Vinsent iznajmio sobu, zabrinuli su se kada se 27. jula uveče nije vratio kući. Pojavio se napokon, ali teturajući se i kada su ga pitali šta je radio, obrecnuo se na njih i otišao u svoju sobu. Videvši da jako krvari, uplašili su se i pozvali lekara, kao i doktora Gašea.

Znalo se samo da je pucao sebi u grudi, ali nisu bili jasni razlozi za tako nešto. Vinsent je pozajmio pištolj od porodice Ravu da bi plašio ptice koje su mu smetale dok je radio. Metak je prošao kroz stomak i ostao u leđima. Ni doktor Gaše, ni lokalni lekar nisu znali kako da izvade metak, tako da su samo mogli da gledaju. Vinsent je još uvek bio pri svesti kada je Teo, sledećeg dana došao da ga obiđe. Ali braći je ostalo još vrlo malo vremena, jer se Vinsentovo stanje naglo pogoršalo uveče.

Umro je držeći se za svog voljenog mlađeg brata, u 37. godini života, u pola dva noću, 29. jula.

Nakon sahrane, koja je u Vinsentovu čast, bila u Parizu, Teo je u džepu njegovog kaputa pronašao pismo adresirano na njega. Jedna rečenica glasi: „Ceo svoj život posvetio sam umetnosti. Ove su me slike koštale razuma.“ Pismo se završava pitanjem: „Šta ti želiš?“

Teo nije mogao da odgovori na bratovljevo poslednje pitanje. Ipak, savršeno dobro je znao šta je Vinsent želeo. Sve što je želeo je da slika i da živi svoj život. Obe je želje odbacio kada je pucao u sebe, a za uzvrat dobio besmrtni mir i slavu.

Dela

„Mogu ja s Bogom savršeno da se složim i u životu i u umetnosti. Ne mogu, međutim, da izađem na kraj s nečim što je mnogo veće od mene, a to je stvaralačka snaga“

                                                          Vinsent u pismu Teu

 

Ljudi koji jedu krompir

Vinsent se slikanju učio kopirajući dela velikih majstora, naročito radove Milea, čije su religijske teme i prizori iz života bili izrazito bliski naivnom, mističkom idealizmu mladog Vinsenta. Na Vinsenta je posebno jak utisak ostavila Mileova slika „Sejač“.

Napravio je više kopija ovog dela, ali dok je Mile slikao srećne, velikodušne seljake kako rade u spokojnoj izdašnoj prirodi, Vinsentovi crteži seljaka, rudara i drugih ljudi koje je upoznao u Borinažu odražavaju svu patnju njihovog tegobnog života.

 

„Nastojao sam da naglasim to da su ovi ljudi, koji pri svetlosti petrolejke jedu svoj krompir, kopali zemlju upravo tim istim rukama, kojima sada uzimaju hranu. Ova slika svedoči o fizičkom radu i o tome kako su pošteno zaradili svoj obrok.“

            Vinsent u pismu Teu

Namera mu je bila da kroz svoje slike osudi nepravdu i krajnju bedu u kojoj ti ljudi žive. Njegovi seljaci, iskolačenih očiju, premoreni od teškog rada, oslikani su jakim linijama i sumornom paletom okera, kao da su doslovce utonuli u nemaštinu. I sama svetlost čili. Koristio je crvenkasto-smeđe i mrke tonove uz agresivan potez i izvlačenje linija koje naglašavaju izobličene seljačke ruke i oštre crte njihovih lica.

Otac Tangi

Kada je Vinsent marta 1886. godine stigao u Pariz, uselio se kod svog brata Tea na Monmartr. Teo ga je povezao sa ocem Tangijem, trgovcem, koji je slikare snabdevao priborom i materijalom.

Među njegovim mušterijama sada je bilo i novih slikara, pored ostalih, tu su bili i Gogen i Tuluz-Lotrek. Tangi nije bio običan prodavac slikarskih boja, u izvesnoj meri on je umetnicima bio i pokrovitelj. Kao nadoknadu za robu kojom ih je snabdevao bio je voljan i da prihvati umetnička dela jer su umetnici bili siromašni.

Između Vinsenta i Tangija razvilo se prijateljstvo na prvi pogled. Jedan je bio slikar koji i ne pokušava da proda svoja dela, a drugi poslovan čovek koji takođe nije pokušavao da ih proda. Zajednička im je sem toga bila i težnja ka stvaranju socijalističkog društva.

Vinsent je naslikao dva portreta oca Tangija, oba u istoj pozi – s rukama u krilu, pri čemu trgovac što predstavlja neobičnost nosi  šešir iako nije napolju, dok se u pozadini vide japanske grafike.

I kada se preselio u Arl, Vinsent je nastavio da naručuje materijal od oca Tangija.

                               

Autoportreti (1886-1890)

Zna se da za 35 Vinsentovih autoportreta, od čega je 28 nastalo u Parizu, u rasponu od 1886-1888. Navode se brojni razlozi za tako veliki broj autoportreta, pored ostalih i taj, da je Vinsent, usled sklonosti apsintu, bio nemoguć za saradnju, pa su ga modeli redom napuštali. Ali, pre će biti da je Vinsent želeo da pronikne u suštinu svog bića.

„Autoportret sa kapom“ i  „Autoportret sa lulom“, nastali su u Parizu 1886. godine i poznati su po crvenkasto-smeđim i oker tonovima karakterističnim za njegovu holandsku fazu. „Autoportret sa sivim filcanim šeširom“, koji potiče iz druge polovine 1887. godine, nagoveštava uticaj koji su izvršili Sera i Sinjak.

Na „Autoportretu posvećenom Gogenu“ vidimo čoveka ispijenih obraza, kratko ošišanog s halucinantnim pogledom, dok na „Autoportretu sa štafelajem“ on poprima usrdesređen turoban pogled. Na oba platna se vidi da umetnik pati.

Posmatrajući izraze lica na slikama iz različitih perioda, možemo da pratimo tok Vinsentovog života, od relativnog spokojstva do nepodnošljive patnje i beznađa.

Postoji samo jedna njegova fotografija, na kojoj je snimljen s leđa, na obali Sene1887. godine, ali, zato su drugi umetnici ostavili za sobom mnoge njegove portrete: Tuluz-Lotrek u „Dobošu“, Pisaro ga ja prikazao u društvu jednog likovnog kritičara, a Gogen je u Arlu naslikao „Vinsent Van Gog slika suncokrete“. Gogenov rad je Vinsent propratio rečima: „Ovo sam svakako ja, ali kao lud čovek“.

                                     

  

Suncokreti 

Kada je Vinsent iznajmio čuvenu „Žutu kuću“ u Arlu, maja 1888. godine, namera mu je bila da u Provansi, na jugu Francuske, napravi atelje i svojevrsnu komunu, gde će svi slikari biti dobrodošli.

Za svoj atelje naslikao je seriju ukrasnih radova, uključujući „Pesnikov vrt“ i „Zvezdanu noć“, i naravno – „Suncokrete“. Početkom avgusta pisao je Emilu Bernaru: „Razmišljam o tome da atelje ukrasim s pet-šest slika suncokreta, od najsvetlije veronske plave do kraljevske plave i da ih stavim u narandžaste ramove.“

Teu će napisati: „U nadi da ću živeti sa Gogenom u našem sopstvenom zajedničkom ateljeu, želeo bih da taj prostor ukrasim. Samo krupnim suncokretima.“

Avgusta 1888. godine, Vinsent je naslikao dva platna sa suncokretima u vazi. Na prvoj je prikazano 12 ogromnih suncokreta, na drugom 14. Pred Gogenov dolazak u Arl okačio ih je na zidove potonje Gogenove sobe.

„Kakvo sunce, kakva svetlost. Mogao bih je jedino nazvati žutom, bledo sumpornožutom, bledo limunžutom. Žuto je tako lepo.“

                                                                     Vinsent Van Gog

 

 

Zvezdano nebo 

  

Nekoliko dana pošto je naslikao unutrašnjost kafea, gde je pokušao da prenese rasipanje svetlosti oko petrolejskih lampi („Kafe noću“ 1888), Vinsent je u jednom pismu pomenuo kako razmišlja o slici čija bi tema bilo noćno nebo puno zvezda.

Do tada je Vinsent noćne ambijente uvek slikao unutar ateljea.

Pričalo se kako je Vinsent, kada ide da slika noću imao običaj da nosi šešir na koji bi nakačio i upalio male sveće. Procvao je u provansalskom pejzažu, divlje stvarajući svoja najsnažnija dela. Nešto pre nego što će Gogen stići u Arl, naslikao je „Zvezdano nebo nad Ronom“ sa zvezdama koje su bile boje limuna, dok su druge plamsale ružičastim, zelenim, plavim sjajem. Uzbuđivale su ga boje koje je otkrivao noću, boje koje je upijao u sebe i u tami ih prenosio na platno.

Kasnije, u junu 1889. godine, dok je ležao u duševnoj bolnici, u Sen-Remiju, ponovo se opredelio za dramatičnu obradu iste teme – noći. Reč je o slici „Zvezdana noć“, ponekad nazivanoj i „Zvezdano nebo“.  Potezi su čisti i jezgroviti, ali su sada prave linije ustupile mesto prepoznatljivim kovitlacima. Nebo podseća na silan vrtlog, koji usisava umetnika u bezdan, pri čemu zvezde liče na virove svetlosti, koja se rasprskava u posmatračevom oku.

Van Gogova soba u Arlu  

U maju 1888. godine, Vinsent je u Arlu iznajmio kuću sa više soba i ateljeom: „Spolja je žuta, iznutra okrečena u belo, i puna je sunca.“ Bila je to poslednja prilika da ostvari svoju želju i napravi atelje u kojem će se okupljati umetnici.

Pošto je naslikao svoj novi dom (Žuta kuća), na platno je preneo i svoju sobu. Opisujući Teu tu prostoriju, on pominje: „pod u crvenim pločicama i bledoljubičaste zidove, s vratima boje lila i zeleni prozor“. Dodao je tom prilikom da je drvo od kojeg su načinjene stolice i krevet  žuto kao svež maslac. Toaletni stočić je narandžast, umivaonik plav…

U jednom pismu Teu govori: „Nije lako drečavim bojama preneti na platno jednostavnost i smatram da vredi pokazati kako nešto može biti jednostavno, a da pritom nije sivo, belo, crno i smeđe.“ Dodaje još i: „Japanci su živeli u jednostavnim enterijerima, a  vidi samo kakve je umetnike ta zemlja dala.“

Posmatračevu pažnju privlače dve slobodne stolice, koje podsećaju na druge dve Vinsentove slike „Van Gogova stolica i lula“ i „Gogenova ležaljka“.

„Praznih stolica ima svuda i biće ih još više. Pre, ili kasnije, svi mi prazne stolice ostavljamo za sobom.“ 

                                                           Vinsent Van Gog

 

Čempresi i crkva u Overu

Čim ga ne bi morile stravične halucinacije, Vinsent se i u duševnooj bolnici vraćao radu.

Na raspologanju mu je bila jedna prostorija u kojoj je mogao da slika, a dozvoljeno mu je bilo i da u pratnji medicinske sestre radi na otvorenom.

Da bi postigao tamninu čempresa, koji su ga privlačili obasjani suncem, Vinsent je nanosio boju preko boje, koristeći čitavu paletu. Potez mu je bio kružan, što stvara utisak plamenova koji sukljaju u nebo. Čempresi kao da podrhtavaju i povijaju se na prohladnom maestralu.

U pismu Teu, govori: „Još čuvam taj čempres sa zvezdom, bio je to poslednji pokušaj – noćno nebo i mesec bez sjaja…Dole je put, duž kojeg raste visoka žuta trska, a tamo dalje je plavo pobrđe i jedan veoma visok čempres, uspravan i mračan. Na drumu su žuta kola koja vuče beli konj. Dva čoveka idu pešice. Vrlo romanticno, ali u isto vreme i pravi provansanski prizor, rekao bih…“

Boravak u Overu 1890. godine bio je izrazito plodan za Vinsenta. Za sedamnaest dana završio je sedamnaest slika. Zelene livade, brda, zvonik, seoske kuće – sve ga je to opčinjavalo. Posle dela naslikanih u Sen-Remiju, koja karakteriše grozničavost poteza, ovde vidimo nešto mekšu paletu, zamagljenu, bogatu razblaženim tonovima zelene, bež, ljubičaste i slezove boje. A, tu je i ta preovladavajuća teskobnoplava-kobaltnoplava na platnu „Crkva u Overu“, lišena svakog izvora svetlosti.

 

                                        

Over-sir-Oaz

Početkom juna 1890. godine, Teo je na jedan dan doputovao u Over-sir-Oaz sa ženom i sinom. Vinsent se obradovao što ih vidi, mada je i ta poseta prošla u senci uvek prisutnog problema sa novcem, budući da se njegove slike i dalje nisu prodavale.

Jedan od narednih dana, Vinsent je proveo u Parizu. Između Tea i Jo izbila je svađa oko novca i činjenice da Teo tako dugo izdržava brata. Slikar se u Over-sir-Oaz vratio iste večeri, očajan, van sebe.

Na jednoj od poslednjih Vinsentovih slika, „Žitno polje s vranama“, razilaze se tri staze koje ne vode nikuda; nebo je mračno; klasje se povija pod dejstvom neke natprirodne sile; crne ptice u obliku slova „V“ jate se na platnu.

Nema više onih zavojitih poteza četkicom, nema više onog talasastog ritma i nema reda.

Linija mu je sada suva, a potezi kratki i kruti, što stvara utisak uzburkanog okeana.

 

„Nepregledna su ta žitna prostranstva pod tmurnim nebom i nije mi bilo teško da kroz njih izrazim tugu i potpunu samoću.“

                                            Vinsent o svom delu „Žitno polje s vranama“

Činjenice o ludilu usamljenog umetnika

Kako u životu, tako i umetnosti, Vinsent je odbijao da se povinuje krutim pravilima i propisima što su ih nametale crkva i akademija. Udaljio se čak i od najbližih savremenika – impresionista. Zbog svega toga, stvarao je u samoći i patnji. I mada je na kraju pobedila njegova umetnost, ta pobeda je stigla prekasno da bi je Vinsent doživeo.

O Vinsentu se ponekad govori kao o „poremećenom umetniku“ i njegova dela se često tumače kao dela ludaka. Mnogobrojna pisma koja je ostavio analizirana su da bi se našao neki trag, ali je teško samo na osnovu njegove prepiske sa Teom zaključiti da je bio lud.   Čak ni pisma koja je pisao pred smrt ne pokazuju znake nedoslednosti. Kakva ga je tačno bolest mučila sve vreme?

Incident koji se dogodio u noći 23. decembra, u Arlu, kada je sebi odsekao ušnu školjku, imao je za posledicu hospitalizaciju i dijagnostikovanje psihološkog poremećaja. Pregledala su ga tri lekara i svi su došli do različitih zaključaka.

Doktor Rej verovao je da Vinsent pati od epilepsije.

Doktor Peron, načelnik psihijatrijskog instituta u Sen-Remiju, verovao je da Vinsent pati od akutne manije, jer se ova bolesta pojavljuje u Gogovom porodičnom istorijatu.

Doktor Gaše, koji ga je lečio u Overu, bio je specijalista za psihološka stanja, ali ne i naročito vešt lekar. Mislio je da izvor Vinsentovih psiholoških problema leži u terpentinu i sunčanici, ali da je to pravi razlog bolesti, onda bi svi slikari koji su slikali napolju, bojama na bazi terpentina, imali slične simptome.

Istraživači koji su pokušali da rasvetle misteriju Vinsentove bolesti, takođe su pokušavali da pronađu neke tragove u njegovim slikama. Neki su verovali da oštri potezi četkice i vrtložne linije predstavljaju njegove halucinacije, i pretpostavljaju da je razmišljao o samoubistvu.

Na slici „Zvezdano nebo“ mnogi tumače čestu upotrebu zelene, crvene i bele kao znak slepila za boje. Međutim, Vinsent je tačno znao šta želi da prikaže – lepotu prirode na neočekivan, apstraktan način, stoga mu je bio potreban oštar kontrast boja.

Dobro je znao da je njegova slikarska tehnika jedinstvena i da nadilazi poimanje mnogih ljudi. Često su ga pogrešno razumeli kao „povučenog umetnika, koga nisu zanimale slava i bogatstvo“, ali je on u stvari čekao dan kada će ga ljudi razumeti i kupovati njegove slike.

Tokom svog života, Vinsent je uspeo da proda samo jednu svoju sliku, ne računajuči one koje je dao u zamenu za druge stvari, ili privilegije.

Ipak, njegov nesrećni život i smrt  doneli su mu slavu. U današnje vreme, čim ljudi čuju njegovo ime, pomisle na odsecanje uha i samoubistvo. Bez obzira na razloge koji stoje iza njegovog samoubistva, ostao je poznat kao „ludi genije“, ili „napaćeni umetnik“.

Literatura

1. Stevanović, Momčilo, „Tečaj iz istorije umetnosti 2 – Slikarstvo i vajarstvo renesanse“ ,  Umetnička akademija, Beograd, 1964.

2. Arnason, H. H., „Istorija moderne umetnosti“, izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1975.

3. Eaglemoss collections, „Veliki slikari – Van Gog“, Maggie Calmels, London UK, 2010.